Helicobacter — Википедия
Материал из Википедии — свободной энциклопедии
Текущая версия страницы пока не проверялась опытными участниками и может значительно отличаться от версии, проверенной 30 декабря 2019; проверки требует 21 правка. Текущая версия страницы пока не проверялась опытными участниками и может значительно отличаться от версии, проверенной 30 декабря 2019; проверки требует 21 правка.| Helicobacter | |||
|---|---|---|---|
 | |||
промежуточные ранги
| |||
Helicobacter Goodwin et al. 1989 emend. Vandamme | |||
Хеликобактерии[2] (лат. Helicobacter) — род грамотрицательных бактерий, обладающих характерной спиралевидной формой. Изначально считалось, что бактерии данного вида принадлежат к роду Campylobacter, однако в 1989 году было опубликовано достаточно сведений, чтобы вывести Helicobacter в отдельный род[3]. В род включают около 35 видов.[4].
Некоторые виды хеликобактерий обнаружены в слизистой оболочке верхних отделов желудочно-кишечного тракта, а также в печени некоторых млекопитающих и птиц. Наиболее известным представителем рода является Helicobacter pylori, который поражает до 50 % человеческой популяции. Штаммы H. pylori являются патогенными для человека, так как являются основной причиной язв желудка и двенадцатиперстной кишки, хронических гастритов, дуоденитов, и рака желудка.
Бактерии рода Helicobacter
способны жить в кислом содержимом желудка млекопитающих, вырабатывая в больших количествах фермент уреазу, который повышает pH от 2 до более биологически совместимого диапазона от 6 до 7[5]. Бактерии этого рода восприимчивы к таким антибиотикам как пенициллин, также бактерии этого вида являются микроаэрофильными (оптимальная концентрация кислорода от 5 до 14 %) и капнофильными, а также очень быстро передвигаются с помощью своих жгутиков.[6]В род включают следующие виды:
Helicobacter acinonychis — Википедия
| Helicobacter acinonychis | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Научная классификация | |||||||||||||||
промежуточные ранги
| |||||||||||||||
| Международное научное название | |||||||||||||||
Helicobacter acinonychis | |||||||||||||||
| |||||||||||||||
Helicobacter acinonychis (лат.) — вид грамотрицательных спиралевидных бактерий из семейства Helicobacteraceae порядка Campylobacterales
Растёт в микроаэрофильных условиях. Впервые была выделена из желудка гепарда (Acinonyx jubatus), страдающего гастритом, из-за чего этиологически связана с этим заболеванием у данного вида[2].
- ↑ Genus Helicobacter : [англ.] // LPSN[en]. (Проверено 1 января 2020).
- ↑ https://jb.asm.org/content/186/2/356.long
 | Это заготовка статьи по бактериологии. Вы можете помочь проекту, дополнив её. |
Helicobacter anseris — Википедия
| Helicobacter anseris | |||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| Научная классификация | |||||||||||||||
промежуточные ранги
| |||||||||||||||
Helicobacter anseris Fox et al., 2006[1] | |||||||||||||||
| |||||||||||||||
Helicobacter anseris (лат.) — вид грамотрицательных спиралевидных бактерий из семейства Helicobacteraceae порядка Campylobacterales. Является микроаэрофильной.
Впервые была выделена из фекалий гусей[2]. Аналогично другим кишечным бактериям рода (например, Helicobacter canadensis), может представлять зоонозный риск, так как фекалии гусей могут попадать в водные пути в парках и районах, прилегающих к поверхностным водным путям.[3]
- ↑ Genus Helicobacter : [англ.] // LPSN[en]. (Проверено 2 января 2020).
- ↑ https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1489354/
- ↑ https://www.semanticscholar.org/paper/Helicobacter-anseris-sp.-nov.-and-Helicobacter-sp.-Fox-Taylor/4f5950f8e8305b26f8fb61f63350789f2adc61ad.
- https://bacdive.dsmz.de/strain/154115
| Это заготовка статьи по бактериологии. Вы можете помочь проекту, дополнив её. |
Helicobacter — Вікіпедія
Матеріал з Вікіпедії — вільної енциклопедії.
Helicobacter — рід грам-негативних бактерій, що мають характерну спіральну форму. Спочатку представники роду вважалися частиною роду
Деякі види були знайдені в шлунково-кишковому каналі та в печінці ссавців і деяких птахів[3]. Найбільш відомий і типовий вид роду — H. pylori. Деякі штами роду патогенні, та викликають пептичну виразку, хронічні гастрити, дуоденіт і, ймовірно, рак шлунка в людини.
Helicobacter spp. є екстремофілами, здатними виживати за умов дуже кислого середовища шлунка ссавців за допомогою виділення великих кількостей ферменту уреази, що локально знижує pH з ~2 до придатнішого для існування мікроорганізмів рівня між 6 і 7[4]. Бактерії цього роду зазвичай сприйнятливі до антибіотиків, як-от пеніциліну, і є мікроаерофільними (тобто вимагають невеликих кількостей кисню), та швидко рухаються за допомогою полярних джгутиків[5].
- ↑ Goodwin CS, Armstrong JA, Chilvers T, et al (1989). Transfer of Campylobacter pylori and Campylobacter mustelae to Helicobacter gen. nov. as Helicobacter pylori comb. nov. and Helicobacter mustelae comb. nov., respectively.. Int. J. Syst. Bacteriol. 39: 397–405.
- ↑ Vandamme P, Falsen E, Rossaq R, et al (1991). Revision of Campylobacter, Helicobacter, and Wolinella taxonomy: emendation of generic descriptions and proposal of Arcobacter gen. nov.. Int. J. Syst. Bacteriol. 41: 88–103. PMID 1704793.
- ↑ Ryan KJ, Ray CG (editors) (2004). Sherris Medical Microbiology (вид. 4th ed.). McGraw Hill. ISBN 0-8385-8529-9.
- ↑ Dunn BE, Cohen H, Blaser MJ (1997). Helicobacter pylori.. Clin Microbiol Rev. 10: 720–741. PMID 9336670.
- ↑ Hua JS, Zheng PY, Ho B (1999). Species differentiation and identification in the genus of Helicobacter
Хеликобактер пилори — Википедија, слободна енциклопедија
Хеликобактер пилори (лат. Helicobacter pylori) је бактерија која се среће само код људи у доњем делу желуца (пилорусу) и доводи се у везу са настанком запаљења желуца (гастритиса), чира дванаестопалачног црева ређе желуца. Ова бактерија је у стању да из уреје ослободи амонијак, који јој омогућава преживљавање у врло киселој средини желуца.
Хелокобактер је грам-негативна бактерија спиралног облика, која на једном крају поседује неколико трепљи помоћу којих се креће. Хеликобактер производи и ослобађа ензиме оксидазу, каталазу и уреазу. Уреаза разлаже уреу и ослобађа амонијак, који има базна својства и неутралише киселину желуца, тако да ова бактерија преживљава у изузетно негостољубивој средини желуца. Каталаза резлаже водоник пероксид. Култура ових бактерија може се узгајати под микроаеробним условима (90% азот, 5% кисеоник, 5% угљен-диоксид).
Хеликобактер се преноси феко-оралним путем. Распростањен је широм света, посебно код група које живе у лошим хигијенским условима. Код преко 50% становништва може се пронаћи ова бактерија. Бактерија је покретљива захваљујући трепљама на једном крају и брзо колонизује слузокожу желуца. Поред поменутих ензима (оксидазе, каталазе и урејазе), хеликобактер производи и вакуолизирајући цитотоксин, који изазива изумирање епителних ћелија желуца.
Симптоми и болести[уреди]
Инфекција хеликобактером често протиче и без симптома. Временом се може јавити:
- хронични, површни гастритис, тип Б, који може трајати годинама и деценијама без симптома или са блажим тегобама у виду мучнине, неодређеним боловима у пределу желуца,
- чир дванаестопалачног црева, ређе желуца, јер изумирањем епителних ћелија се слаби желудачна баријера, која штити од киселине,
- хронични, атрофични гастритис из кога се може развити рак желуца (аденокарцином желуца).
Присуство хеликобактера се може утврдити биопсијама слузокоже желуца, а затим његовим узгајањем и доказивањем урејазе и каталазе.
У терапији се користи комбинација антибиотика и инхибитора протонске пумпе, који се узимају 7 дана. Терапија је успешна у преко 95% случајева.
Литература[уреди]
Спољашње везе[уреди]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
Хеликобактер — Википедија
Хеликобактер (латински: Helicobacter) се спирални бактерии (спирохети), кои се наоѓаат во гастричниот мукус кој ја обложува гастричната мукоза (слузница), а мал број од нив адхерираат и за самата гастрична мукоза. Способни се да го лачат ензимот уреаза, кој ја катализира реакцијата на хидролиза на уреата во амонијак, на што се должи и нивната резистенција кон влијанието на гастричната HCl (хлороводородна киселина). Овие спирохети имаат специфични метаболитички потреби, кои во целост не се детектирани, што и го отежнува (за Helicobacter pylori), т.е. го оневозможува нивното култивирање in vitro (за Helicobacter heilmannii). Инаку, Helicobakter pylori во експериментални услови (Петриева чаша со посебни хранливи подлоги — медиуми) расте како кокоидна формација, што може, но и не мора да биде важно за патогенезата на болестите кои се резултат на инфекцијата. Постојат извесни нејаснотии и за епидемиолошките аспекти на инфекцијата. Така,околу 65% од болните се на возраст од околу 60 години, додека околу 25% се на возраст од околу 30 години. Исто така, невообичаено за оваа инфекција е и нејзиното спонтано адаптирање и ерадицирање, што би значело дека инфективниот агенс го инвадира хуманиот организам во детството, што ги имплицира децата како еден од важните резервоари за бактеријата. Исто така, бактериската ДНК е докажана и во изворите за вода за пиење, а бактериите се докажани и во дигестивниот тракт на домашните мачки. Сепак, останува нејасно кој од овие фактори има предоминантна улога како резервоар за инфекцијата. Бактеријата може да се изолира и култивира од фецес, што го овозможува оро-фекалното, како и оро-оралното ширење на инфекцијата. Во поглед на патогенезата, познато е дека инфекцијата со Helicobacter може да предизвика акутен инфективен гастритис, кој може спонтано да се залечи. Покрај оваа форма, во текот на следните недели и месеци после инфекцијата, може да се развие хроничен суперфициелен гастритис. Ваквата форма, ако остане недетектирана и/или нетретирана, станува поупорна и локализирана. Ваквата локализација на инфекцијата и консеквенците од неа имплицира појава на ulcus ventriculi, додека промените во смисла на ulcus duodeni најверојатно се предизвикани од промените во ацидитетот на желудочниот сок, кои пак се резултат на промените кои Helicobacter ги предизвикува во жлездените структури на желудочниот ѕид. Нетретираната инфекција понатаму имплицира развој на хроничен атрофичен гастритис, со понатамошни ефекти врз хематопоетскиот систем (пернициозна анемија) и невролошки секвели. Исто така, покажана е сигнификантна корелација помеѓу хроничниот атрофичен гастритис и гастричниот малигнитет, и тоа по типот гастричен нон-кардиа аденокарцином. Методите за идентификација на инфекцијата се инвазивни и неинвазивни. Инвазивните базираат на ендоскопскиот метод на гастроскопија, со кој можат да се визуелизираат промените карактеристични за гастритис (иако со терминот гастритис во строгата смисла на зборот можат и треба да се означат исклучиво хистолошки верифицираните промени, кои се карактеризираат со присуство на имунокомпетентни клетки во гастричен компартмент, без обзир што терминот до толку е одомаќинет во клиничката пракса што со него често се означуваат и само диспептичните декларации на пациентот), како и да се земе материјал за биопсија, во кој понатаму или микроскопски (после боење со алтернативен метод по Giemsa) се докажуваат бактериите, или, пак, се прави микробиолошка култура. Неинвазивните методи се или серолошки, со кои се докажува соодветен титар на противтела во крвта, односно деклинацијата на овој титар после антибиотска терапија, или пак метод со обележана уреа. Имено, уреата се обележува со 13oC или 14oC изотоп на јаглеродот и се дава per os на пациентот. Се мери количината на обележан CO2 (јаглерод диоксид) во експирираниот воздух, кој е во корелација со присуството на уреаза од Helicobacter, која ја хидролизира уреата до CO2. Неинвазивните методи се погодни и за евалуација на ефектот од третманот на инфекцијата, но за период не пократок од еден месец меѓу две контроли. Третманот на инфекцијата е антибиотски, и тоа со најмалку два антибиотика, со или без комбинација со инхибитор на гастричната секреција. Најчесто употребуваните режими се: бизмут субсалицилат + амоксицилин + метронидазол; омепразол + амоксицилин + метронидазол; омепразол + тетрациклин + метронидазол.